Dimitrije Teodosije (Δημήτριος Θεοδοσίου) venecijanski štampar grčkog porekla je u svojoj štampariji „Nova tipografija greko-pravoslavna", ili, kako se ponekad naziva, „Slavensko-Grečeska tipografija" izdavao crkvene knjige na srpskom jeziku. Publikovanje srpskih knjiga dobilo je jači zamah od 1761, kada je  Teodosije, otvorio i ćirilski odsek svoje štamparije. Za nekih petnaest godina (od 1761. do 1776.) iz njegove štamparije izašlo je preko pedeset knjiga namenjenih Srbima. Posle smrti Dimitrija Teodosija njegov naslednik Pane Teodosije je nastavio da izdaje srpske knjige sve negde do 1824. godine. Izdavači Dimitrije i Pane Teodosije štampali su pored crkvenih knjiga i svetovna dela prvih srpskih prosvetitelja: Zaharija Stefanovića Orfelina, Atanasija Stojkovića, Dositeja Obradovića i Pavla Solarića, kao i prvi srpski časopis „Slaveno-serbskij magazin” 1768. godine. Pojedine knjige iz ove štamparije nose lažno mesto izdanja. Štampajući pravoslavne crkvene knjige, Teodosije je, da bi otklonio nepoverenje srpskog sveštenstva prema knjigama koje dolaze iz katoličke sredine, na naslovnu stranu stavljao podatak da je knjiga štampana u Moskvi, Kijevu ili Sankt Petersburgu.

Austrijske vlasti su shvatile da je zabrana osnivanja srpske štamparije kontraproduktivna jer otvara vrata nekontrolisanom ruskom uticaju, a takođe i poslovnoj dobiti inostrane (venecijanske) firme, umesto da te prihode ubere neka austrijska. Godine 1770. bečkom štamparu Jozefu Kurcbeku odobreno je monopolsko pravo na štampanje srpskih knjiga. Dajući takvu privilegiju bečkom preduzetniku, koji uz to nije bio Srbin, austrijska vlast je osigurala čvrstu kontrolu nad srpskom književnom produkcijom. U konkurentskoj utakmici Kurcbek je bio u povoljnijem položaju nego Teodosije, koji je ipak uspeo da objavi još nekoliko knjiga namenjenih Srbima, i uz to monumentalno delo Srbina Zaharija Orfelina "Istorija Petra Pervago", namenjeno ruskim čitaocima i pisano ruskim jezikom.