Pesme bola i ponosa - Milutin Bojić (1. izdanje : Solun 1917)

Milutin Bojić (1892-1917) bio je najmlađi i ujedno onaj u kojeg su polagane najveće nade među pesnicima tragične generacije koji su svoj životni put završili prerano u ratnom vihoru. Po prelasku Crne Gore i Albanije pesnik je proživeo 1916. godinu na Krfu. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun.

Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu "Plava grobnica" koja je prvi put objavljena u zbirci pesama “Pesme bola i ponosa”. U izbeglištvu je Bojić doradio zbirku soneta Soneti (objavljena 1922.) i dovršio u otadžbini započetu dramu komediju “Uroševa ženidba”.

Zbirka “Pesme bola i ponosa” je prvi put objavljena 28. juna 1917. u Solunu. Pesnik je lično priredio, a izdanje je najvećim delom uništeno u velikom požaru. U ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je Milutin napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarone u kojoj je bila štampana njegova zbirka "Pesme bola i ponosa". Požar su preživeli samo primerci knjige koje je pesnik prethodno podelio prijateljima.

Već početkom septembra 1917.  zbog zapaljenja pluća pada u postelju i 8. novembra umire od tuberkuloze. Imao je dvadeset pet i po godina. “Mrtvi pesniče bez domovine! Milutine, mi te tužni, u tuđini izgubljeni, u tuđini ostavljamo: S Bogom!”, nad rakom Milutina Bojića izgovorio je Ivo Ćipiko.