Pismo Vuka Karadžića knezu Milošu Obrenoviću iz 1832. godine, faksimil i prevod

U kutiji se nalazi sledeće: 1. Pismo Vuka Karadžića knezu Milošu Obrenoviću, faksimil originalnog rukopisa 2. Pismo Vuka Karadžića knezu Milošu Obrenoviću, raščitan tekst sa komentarima 3. Janez Rotar - Karadžićevo pismo o vladaru i vladanju.

Svaki čovek“, počinje Vuk svoje legendarno pismo, „želi znati, šta drugi ljudi o njemu misle i govore; vladaocima i upraviteljima naroda to je osobito važno, zato nebrojeno blago troše, da bi to doznali.“ 

Pismo („u pet tabaka“, kako će ga kasnije oslovljavati njegov pisac) dalje podseća knjaza kako je on, knjaz, svome šefu tajne policije Cvetku Rajoviću naredio da mu dostavlja sve šta narod priča o njegovoj knjaževskoj veličini. Pa evo, nadovezuje se Vuk, da Vam ja, Svetlosti, o tome pripovedim. Pa počinje s time da „tamo“ u Srbiji, niko nije zadovoljan vladavinom velikoga knjaza i to zato što „niko nije siguran ni sa svojim životom, ni s poštovanjem (češću), niti je gospodar od svoga bogodanoga i s pravdom i s trudom stečenoga imanja“. 

Podsećajući vladara na one koji su iz Srbije proterani zbog onog što su govorili, Vuk kaže da „Beograđanima našeg zakona nije bio veći zulum ni pod kakvom vladom turskom, nego što je u današnje vreme, i da su za prošavše dve godine na dva konaka Vaše Svetlosti dali dvadeset i dve hiljade groša samoga kuluka“. 

Podsećajući knjaza opet da „tamo“ niko nije zadovoljan njegovom vladom, osim, možda, njegova dva sina, „a i oni, da su malo stariji, može biti da bi bili nezadovoljni“, Vuk naglašava: „Za svakog je vladaoca prava polza (korist, uspeh, prim. aut.) samo ono, što je polezno i za njegov narod; a što je god njegovom narodu na štetu, ono ni njemu nikako ne može biti na polzu“. 

Opisujući potom knjazu situaciju u kojoj bi narod, nezadovoljan zbog obespravljenosti, mogao da pravdu uzme u svoje ruke (protiv Miloševe vladavine u Srbiji su pokrenute mnoge bune, Miletina, Hadži-Prodanova, itd.) Vuk kaže da „u ovakim događajima niti se treba uzdati u sultanov berat, ni u one narodne akte i zakletve, a još manje u momke i u soldate i u gardu. (…) Teško onom vladaocu, koji za to drži momke i soldate i gardu da ga čuvaju od njegova naroda!“ 

Pišući potom svom knjazu od koga je čitavog života tražio pare za štampanje svojih knjiga i neretko pare i dobijao, Vuk se osvrće na postojanje tj. nepostojanje praviteljstva (administracije) u Srbiji: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami; kad ste Vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kad ste Vi na putu, i ono je na putu; a da Vi sutra, sačuvaj Bože, umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo ...