Nežiderska epopeja ili krvavi listovi iz života Srba u lageru I - Mil. K. Nikolić-Rasinski (1919)

Nežider. U Nežideru su bili internirci iz Srbije. Njihove patnje tamo opisao je dosta živo, i ako ne s mnogo ukusa, Mil. K. N. Rasinski u knjizi Nežiderska epopeja, Novi Sad 1919. Krajem 1915. godine tamo je prevedeno iz Arada i 430 interniraca iz Bosne i Hercegovine. Ovi su dobili posebne barake i nisu dolazili u nešto bliži dodir sa Srbijancima. Stanje bosanskih interniraca, sravnjeno sa onim prvašnjim u Aradu, bilo je znatno bolje, i ako ni sad dovoljno čovečansko. U vlažnim, na samoj podvodnoj zemlji podignutim barakama, sa izlupanim prozorima, koje niko nije opravljao, oni su proveli čitavu zimu mrznući se bez ogreva. Hrana je bila nedostatna i neukusna, isto kao i kod Srbijanaca, i postupak s ljudima ne mnogo obazriviji. Iz Nežidera je jedan deo interniraca pušten kućama, a drugi, oko 120, sa protom Dušanom Kecmanovićem i Đorđom Pejanovićem, upućen u Šopronjek, gde su higijenske prilike bile najpovoljnije. To je bilo u aprilu 1916. godine.

Iz "Crne knjige" Vladimira Ćorovića