Međunarodno pravo : predavanja Dr Milenka R. Vesnića profesora Velike škole 1893-4 (rukopis. litografija)
Oblast: Bibliofilski primerci
Artikal: 27123 : Tezina: 2.01 kg
Zalihe:
0 u zalihama
Izdavač:
Autor: Milenko R. Vesnić
Opis: Beograd 1893-4, tvrdi orig. divot povez, stanje odlično, veći format, oko 600 str. (nisu numer.), ćirilica, vidi slike
0 RSD
Milenko R. Vesnić (Dunišiće, 13. februar 1863 — Pariz, 15. maj 1921) je bio srpski diplomata, ministar pravde, profesor Velike škole, predsednik Vlade, ministar spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 16. maja 1920. do 1. januara 1921. godine. Bio je srpski diplomata u Carigradu, Rimu, Parizu i Vašingtonu i predstavnik Kraljevine Srbije na mirovnim pregovorima u Londonu i Versaju. Osnovao je periodični časopis „Pravnik“ 1892. godine.
Doktorirao je pravo u Minhenu 1888. godine. Pridružio se diplomatskoj službi 1891. godine. Bio je: sekretar u srpskom poslanstvu u Carigradu od 1893. godine, profesor međunarodnog prava na Visokoj školi u Beogradu 1893. godine, poslanik u Narodnoj skupštini i ministar prosvete od 1893. godine, profesor međunarodnog prava od 1894. do 1901. Vesnić je zajedno sa radikalskim vođama poslat u zatvor, pod optužbom da je učestvovao u pripremi atentata na kralja Milana Obrenovića.
Usavršavao se iz oblasti međunarodnog prava u Parizu, Londonu, Rusiji, Holandiji i Švedskoj. U vreme izrade doktorske disertacije u Lajpcigu materijalno ga je pomagao Velimir Teodorović, vanbračni sin kneza Mihaila. Posle odbrane doktorske disertacije 1888. i povratka u Srbiju, koji se podudario sa abdikacijom kralja Milana i vraćanjem Nikole Pašića iz emigracije, dobio je mesto diplomatskog službenika u Carigradu, gde je poslanik Srbije bio Stojan Novaković. Po povratku u Beograd 1892. postao je profesor krivičnog prava na Velikoj školi, pokrenuo časopis Pravnik (glasilo Srpskog pravničkog društva) i bio mu urednik, preveo sa nemačkog Listovo Krivično pravo i sa francuskog Rivijerovo Međunarodno pravo.
Kao član Glavnog odbora Radikalne stranke bio je posle Ivanjdanskog atentata na eks kralja Milana osuđen 1899. na dve godine robije zbog uvrede veličanstva u pariskom listu Le Temps. Kaznu je izdržavao u Požarevačkom zatvoru i tu preveo delo B. Kuniberta Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića. Pomilovao ga je naredne godine kralj Aleksandar Obrenović a 1901. postavljen je za poslanika u Rimu. Ostavku na ovo mesto dao je 1902. priželjkujući poslaničko mesto u Carigradu. Posle Majskog prevrata 1903. radikalska vlada ga je 1904. imenovala na veoma važnu diplomatsku funkciju poslanika Srbije u Parizu. Tu se oženio lepom i prebogatom udovicom, Amerikankom Blanšom, koja mu je značajno pomogla u stvaranju materijalnog blagostanja i u diplomatskoj i humanitarnoj aktivnosti, naročito za vreme Prvog svetskog rata. U novoj Pašićevoj vladi postavljen je za ministra pravde ali je već krajem 1906. otišao ponovo u Pariz da u vreme Carinskog rata razvije živu diplomatsku aktivnost u interesu Srbije.
Za svog boravka u Parizu učinio je da se francusko-srpski odnosi razvijaju u pozitivnom smeru, što je u narednom periodu imalo naročitu važnost. U to vreme objavio je u stranim stručnim časopisima veći broj radova iz istorije i etnologije Srba a u vreme aneksione krize u pariskoj štampi, pod pseudonimom P. P. de Sokolovitch, objavio je više članaka protiv austrougarske imperijalističke politike. Imao je izuzetno aktivnu i delotvornu ulogu u pregovorima Srbije sa Francuskom o zaključivanju zajma radi naoružanja (naročito oko rešavanja tzv. topovskog pitanja i izgradnje železnica), kao i u otvaranju srpskog novčanog tržišta za prodor francuskog kapitala. Posle Prvog balkanskog rata učestvovao je na Londonskoj mirovnoj konferenciji (1912/1913) i bio član finansijske komisije za naplatu ratne štete od Turske. Prilikom pregovora sa Vatikanom (1914) oko Konkordata imao je vidnu ulogu, koristeći svoje poznanstvo sa istaknutim italijanskim političarima i diplomatama. U toku Prvog svetskog rata bio je veliki oslonac N. Pašiću u zadobijanju francuske zvanične politike i javnosti za ratne ciljeve Srbije — za stvaranje Jugoslavije. Neumorno je tumačio u Parizu, mestu gde se odvijala najvažnija diplomatska aktivnost, ciljeve Kraljevine Srbije i težio da pridobije najuticajnije svetske političare. U tom poslu sarađivao je sa Jugoslovenskim odborom, zastupajući zvanične srpske stavove. U toku 1916. izabran je za člana Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu. Kada su Sjedinjene Američke Države stupile u rat, otišao je u Ameriku, gde je koristeći svoje diplomatske veze i poznanstvo sa uticajnim ljudima uspešno zastupao srpske interese. Bio je član mirovne konferencije u Parizu (1919—1920) ali je bio u Pašićevoj senci. Aktivniji i samostalniji bio je u Komisiji za izradu pakta o Ligi naroda, koju je vodio Vudro Vilson. Učestvovao je u zaključivanju Rapalskog ugovora sa Italijom 1920. Na poziv regenta Aleksandra vratio se 1920. u Beograd da formira koncentracionu vladu koja je pripremila, raspisala i sprovela izbore za Ustavotvornu skupštinu.
Tekstovima iz oblasti prava i o aktuelnim političkim događajima sarađivao je u: Bosanskoj vili, Srpskom Sionu, Javoru, Brankovom kolu, Godišnjici Nikole Čupića, Zvezdi, Srpskom književnom glasniku, Golubu, Otadžbini, Pravniku, Delu, Letopisu Matice srpske, Novom životu i mnogim drugim listovima kod nas i u svetu. Objavio je i nekoliko knjiga.
Doktorirao je pravo u Minhenu 1888. godine. Pridružio se diplomatskoj službi 1891. godine. Bio je: sekretar u srpskom poslanstvu u Carigradu od 1893. godine, profesor međunarodnog prava na Visokoj školi u Beogradu 1893. godine, poslanik u Narodnoj skupštini i ministar prosvete od 1893. godine, profesor međunarodnog prava od 1894. do 1901. Vesnić je zajedno sa radikalskim vođama poslat u zatvor, pod optužbom da je učestvovao u pripremi atentata na kralja Milana Obrenovića.
Usavršavao se iz oblasti međunarodnog prava u Parizu, Londonu, Rusiji, Holandiji i Švedskoj. U vreme izrade doktorske disertacije u Lajpcigu materijalno ga je pomagao Velimir Teodorović, vanbračni sin kneza Mihaila. Posle odbrane doktorske disertacije 1888. i povratka u Srbiju, koji se podudario sa abdikacijom kralja Milana i vraćanjem Nikole Pašića iz emigracije, dobio je mesto diplomatskog službenika u Carigradu, gde je poslanik Srbije bio Stojan Novaković. Po povratku u Beograd 1892. postao je profesor krivičnog prava na Velikoj školi, pokrenuo časopis Pravnik (glasilo Srpskog pravničkog društva) i bio mu urednik, preveo sa nemačkog Listovo Krivično pravo i sa francuskog Rivijerovo Međunarodno pravo.
Kao član Glavnog odbora Radikalne stranke bio je posle Ivanjdanskog atentata na eks kralja Milana osuđen 1899. na dve godine robije zbog uvrede veličanstva u pariskom listu Le Temps. Kaznu je izdržavao u Požarevačkom zatvoru i tu preveo delo B. Kuniberta Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića. Pomilovao ga je naredne godine kralj Aleksandar Obrenović a 1901. postavljen je za poslanika u Rimu. Ostavku na ovo mesto dao je 1902. priželjkujući poslaničko mesto u Carigradu. Posle Majskog prevrata 1903. radikalska vlada ga je 1904. imenovala na veoma važnu diplomatsku funkciju poslanika Srbije u Parizu. Tu se oženio lepom i prebogatom udovicom, Amerikankom Blanšom, koja mu je značajno pomogla u stvaranju materijalnog blagostanja i u diplomatskoj i humanitarnoj aktivnosti, naročito za vreme Prvog svetskog rata. U novoj Pašićevoj vladi postavljen je za ministra pravde ali je već krajem 1906. otišao ponovo u Pariz da u vreme Carinskog rata razvije živu diplomatsku aktivnost u interesu Srbije.
Za svog boravka u Parizu učinio je da se francusko-srpski odnosi razvijaju u pozitivnom smeru, što je u narednom periodu imalo naročitu važnost. U to vreme objavio je u stranim stručnim časopisima veći broj radova iz istorije i etnologije Srba a u vreme aneksione krize u pariskoj štampi, pod pseudonimom P. P. de Sokolovitch, objavio je više članaka protiv austrougarske imperijalističke politike. Imao je izuzetno aktivnu i delotvornu ulogu u pregovorima Srbije sa Francuskom o zaključivanju zajma radi naoružanja (naročito oko rešavanja tzv. topovskog pitanja i izgradnje železnica), kao i u otvaranju srpskog novčanog tržišta za prodor francuskog kapitala. Posle Prvog balkanskog rata učestvovao je na Londonskoj mirovnoj konferenciji (1912/1913) i bio član finansijske komisije za naplatu ratne štete od Turske. Prilikom pregovora sa Vatikanom (1914) oko Konkordata imao je vidnu ulogu, koristeći svoje poznanstvo sa istaknutim italijanskim političarima i diplomatama. U toku Prvog svetskog rata bio je veliki oslonac N. Pašiću u zadobijanju francuske zvanične politike i javnosti za ratne ciljeve Srbije — za stvaranje Jugoslavije. Neumorno je tumačio u Parizu, mestu gde se odvijala najvažnija diplomatska aktivnost, ciljeve Kraljevine Srbije i težio da pridobije najuticajnije svetske političare. U tom poslu sarađivao je sa Jugoslovenskim odborom, zastupajući zvanične srpske stavove. U toku 1916. izabran je za člana Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu. Kada su Sjedinjene Američke Države stupile u rat, otišao je u Ameriku, gde je koristeći svoje diplomatske veze i poznanstvo sa uticajnim ljudima uspešno zastupao srpske interese. Bio je član mirovne konferencije u Parizu (1919—1920) ali je bio u Pašićevoj senci. Aktivniji i samostalniji bio je u Komisiji za izradu pakta o Ligi naroda, koju je vodio Vudro Vilson. Učestvovao je u zaključivanju Rapalskog ugovora sa Italijom 1920. Na poziv regenta Aleksandra vratio se 1920. u Beograd da formira koncentracionu vladu koja je pripremila, raspisala i sprovela izbore za Ustavotvornu skupštinu.
Tekstovima iz oblasti prava i o aktuelnim političkim događajima sarađivao je u: Bosanskoj vili, Srpskom Sionu, Javoru, Brankovom kolu, Godišnjici Nikole Čupića, Zvezdi, Srpskom književnom glasniku, Golubu, Otadžbini, Pravniku, Delu, Letopisu Matice srpske, Novom životu i mnogim drugim listovima kod nas i u svetu. Objavio je i nekoliko knjiga.
Knjiga je dodata u korpu
