Crkveni život pravoslavnih Srba u Prizrenu i njegovoj okolini u XIX veku (sa uspomenama pisca) - Petar Kostić 1928

Petar Kostić (Prizren), 12. jun 1852 — 12. jul 1934) bio je srpski književnik, rektor, prizrenski prota i nacionalni radnik. Osnovao je Srpsku gimnaziju u Solunu i bio njen direktor od 1894. do 1897. Jedan je od najistaknutijih srpskih prvaka u Staroj Srbiji. Učesnik je Prve srpske konferencije (1908) Srba u Otomanskom carstvu i jedan od osnivača Srpske demokratske lige. Tokom 1909. bio je predsednik skupštine Srba u Otomanskom carstvu.[1] Tokom Prvoga svetskoga rata interniran je 1916. u Bugarsku, a okupatori su uništili njegovu biblioteku i arhivu.[1] Objavio je četiri knjige i na desetine radova u periodici, uglavnom iz istorije kulture Prizrena i Stare Srbije. Zapisivao je srpske narodne običaje i obrede u Staroj Srbiji. Pisao je i o narodnom, prosvetnom i crkvenom životu Srba u Prizrenu. Spasio je mnoge srpske dragocenosti, kojima je zapuštanjem pretila sigurna propast.

"Naše pravoslavno srpsko sveštenstvo obojega reda, uopšte uzevši ni u najmučnijim danima našega naroda ne samo što se nije nikako od njega delilo, nego je i sve patnje i muke zajednički sa njim podnosilo. Otuda i podosta sveštenih lica, koja su i u najnovijoj istoriji našega naroda zauzela vrlo vidna mesta. Sveštenstvu obojega reda ima se u mnogome zahvaliti i što se održa u svojoj Srpskoj narodnosti i Pravoslavnoj veri ostatak našega naroda, koji se ne iseli u prekodunavske zemlje posle bekstva naših patrijaraha. Naročito njemu (tom sveštenstvu) ima biti zahvalan za svoje držanje Srpski živalj u centru naše patrijaršije: Dukađinu, Metohiji i Kosovu, gde sa planina siđe masa Arbanasa i zauze pitome i napuštene ravnice. Jer, šta bi bilo da se i sve sveštenstvo iselilo? I baš to sveštenstvo, koje nije htelo napustiti svoju pastvu i naše čuvene manastire: Dečane, Patrijaršiju Pećku i Gračanicu, pretrpelo je i sav izliv gnjeva od strane Turaka koji su ponovo zagospodarili tim krajevima, prognavši otuda austrijsku vojsku. Od tih zaostavših sveštenika, valjda je i potekla izreka, koja se i sada u sličnim slučajevima čuje: "Beganova majka nije plakala, no Stojanova". Tome sveštenstvu i njihovim naslednicima ima se blagodariti i što su se održali imenovani manastiri, u kojima je naš preostavši živalj nalazio izvesne utehe u mučnim danima svoga života".