Čudesa presvete Bogorodice - Agapije Landos Krićanin, prev. Vićentije Rakić (1808)
Oblast: Bibliofilski primerci
Artikal: 24327 : Tezina: 0.4 kg
Zalihe:
0 u zalihama
Izdavač: Dimitrije i Pan Teodosije (Venecija)
Autor: Vićentije Rakić
Opis: 1. srpsko izdanje, Venecija 1808, tvrdi nakn. polukožni povez, stanje vrlo dobro 4+, format 22x17cm, str. str. 147+1 tabla sa drvorezom, ekstremno retka, vidi opis i slike
0 RSD
Pun naslov: Čudesa presvete Bogorodice prevedena sa grčkog Vićentijem Rakićem Fenečkim, efimerijem crkve slaveno-serbske, hrama svetog Spiridona čudotvorca u Trstu. Na zahtev gospodina Tome Milinovića... Pisano u Trstu leta 1808, meseca januara 24... Nastojanijem u Tipografiji Spiridona Rafailovića u Paštrovićima. U Veneciji pri gospodinu Pan Teodosiju 1808.
Retke su knjige koje su u celini posvećene čudima. Među takve svakako spadaju "Čuda Bogorodičina" Krićanina Agapija Landosa. Rođen krajem 16. veka u gradu Kandiji na Kritu, Atanasije, kakvo mu je bilo svetovno ime, stekao je dobro obrazovanje naučivši uz maternji jezik još latinski i italijanski, a smatra se da je znao i arapski. Posle službovanja po Kritu otišao je na Svetu Goru, u lavru Svetog Atanasija, gde se zamonašio dobivši ime Landos. Nakon dve godine prešao je u jednu ćeliju u kojoj se posvetio pisanju. Napisao je više knjiga. Građu za njih nalazio je mahom u grčkim rukopisma svetogorskih manastira i u štampanim latinskim knjigama. U Veneciju je prešao 1639. godine, u kojoj je štampao sve svoje knjige. Tamo je i umro 1664. godine.
Obimno Agapijevo delo Spasenje grešnih sastoji se iz tri dela. Prvi deo čini 38 pouka, drugi 22, a treći, koji je označen kao "Čudesa presvete Bogorodice", ima 69 čuda. Čuda Bogorodičina literarno su najuobličenija u odnosu na ostale delove Spasenja grešnih. Agapije je imao pred sobom bogate grčke i latinske izvore prema kojima je sastavio svoj izbor čuda.
Ovo je prvi štampani prevod na srpski jezik (postoje rukopisni prepisi iz 18 veka). Ime autora preuzeto sa str. 4 prve numeracije. Prelistaj primerak iz zbirke NBS klikom ovde
Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski pisac, pesnik i sveštenik. Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac.Kada je ostao udovac, otišao je 18. avgusta 1785. u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije.
Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Godine 1796, postao je iguman manastiru Feneku. Od 1799. do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti.
Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Počeo se baviti knjigom još dok je bio u Šapcu. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Hrišćanske legende, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima. Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, Istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik.
Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka.
Retke su knjige koje su u celini posvećene čudima. Među takve svakako spadaju "Čuda Bogorodičina" Krićanina Agapija Landosa. Rođen krajem 16. veka u gradu Kandiji na Kritu, Atanasije, kakvo mu je bilo svetovno ime, stekao je dobro obrazovanje naučivši uz maternji jezik još latinski i italijanski, a smatra se da je znao i arapski. Posle službovanja po Kritu otišao je na Svetu Goru, u lavru Svetog Atanasija, gde se zamonašio dobivši ime Landos. Nakon dve godine prešao je u jednu ćeliju u kojoj se posvetio pisanju. Napisao je više knjiga. Građu za njih nalazio je mahom u grčkim rukopisma svetogorskih manastira i u štampanim latinskim knjigama. U Veneciju je prešao 1639. godine, u kojoj je štampao sve svoje knjige. Tamo je i umro 1664. godine.
Obimno Agapijevo delo Spasenje grešnih sastoji se iz tri dela. Prvi deo čini 38 pouka, drugi 22, a treći, koji je označen kao "Čudesa presvete Bogorodice", ima 69 čuda. Čuda Bogorodičina literarno su najuobličenija u odnosu na ostale delove Spasenja grešnih. Agapije je imao pred sobom bogate grčke i latinske izvore prema kojima je sastavio svoj izbor čuda.
Ovo je prvi štampani prevod na srpski jezik (postoje rukopisni prepisi iz 18 veka). Ime autora preuzeto sa str. 4 prve numeracije. Prelistaj primerak iz zbirke NBS klikom ovde
Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski pisac, pesnik i sveštenik. Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac.Kada je ostao udovac, otišao je 18. avgusta 1785. u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije.
Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Godine 1796, postao je iguman manastiru Feneku. Od 1799. do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti.
Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Počeo se baviti knjigom još dok je bio u Šapcu. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Hrišćanske legende, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima. Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, Istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik.
Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka.
Knjiga je dodata u korpu
