Blaženoj uspomeni velikog srbskog dobrotvora Save Tekelije, o stogodišnjoj slavi dana rođenja 17. avgusta 1861 - Damjan Pavlović (1861)

Damjan Pavlović (Novi Sad, 1840 - Beograd, 1866.) spada među najtragičnije srpske pesnike, koji je svoj kratki život okončao samoubistvom. Zahvaljujući dobrom znanju jezika i obrazovanju, a i kao pesnik, književni kritičar, 1865. je angažovan od srpskog dvora da podučava Katarinu Konstantinović, dalju rođaku i tajnu ljubav kneza Mihaila Obrenovića. Ne znajući ništa o tome, Pavlović se zaljubljuje u Katarinu i izjavljuje joj ljubav, 2. marta 1866, posle čega ga Milivoje Blaznavac grubo izbacuje na ulicu, uz najpogrdnije reči. Duboko povređen tim poniženjem, u noći 3. marta izvršio je samoubistvo na strašan način, udarivši dvaput glavom o otvoreni šestar na svom radnom stolu.

Bio je potom saradnik Podunavke (1856—1858), Srpskih novina (1857), Sedmice (1857—1858), kalendara Zimzelen (1858) i Vojvođanin (1858), Letopisa Matice srpske (1858—1861), Danice (1860—1863), Vile (1866).

Damjan Pavlović je dugo bio zaboravljen pjesnik. Tek u naše vreme Staniša Vojinović priredio je i objavio knjigu pesama Damjana Pavlovića.

Sava Popović Tekelija (Arad, 28. avgust 1761 — Pešta, 21. septembar 1842) je bio prvi Srbin doktor prava, osnivač „Tekelijanuma“, predsednik Matice srpske, plemić, trgovac, pravnik, filantrop i ktitor.